emanacija (lat.), proizlaženje. U nekim filoz. i relig. sustavima spontano nastajanje mnogih i različitih nižih bića iz samo jednoga vrhovnog bića (božanstva, apsolutnoga, supstance). Proces kod kojega prabiće ostaje nepromijenjeno, a razlikuje se od stvaranja, kod kojega se pretpostavlja postojanje i aktivnost stvoritelja. Učenje o emanaciji javlja se u brahmanizmu, kod novoplatonovaca (Filon, Plotin, Jamblih), gnostika (Dionizije Areopagit), nekih arap. i kršć. skolastika (Alfarabi, Dietrich iz Freiberga), njem. mistika (Eckhart, Böhme), nekih predstavnika idealizma (Schelling) itd.